Најраније сценске позадине састојале су се од сликаног пејзажа на платну, који је обично приказивао архитектуру, пејзаже или митолошке сцене. Током ренесансе, примена линеарне перспективе довела је до стварања сликаних позадина које су преносиле осећај дубине, чиме је појачавао тродимензионални ефекат-сцене.
У 18. веку, сценографи - као што су они из породице Бибиена - развијали су све софистицираније технике за перспективу и цхиаросцуро ефекте у својој позадини; посебно у опери и дворском позоришту, ове позадине су постале кључни елемент у стварању величанствених сцена. Након индустријске револуције у 19. веку, напредак у механизацији и технологији осветљења додатно је подстакао употребу позадине, постављајући их као стандардну компоненту у модерним жанровима извођачких уметности, укључујући позоришне представе, оперу, балет и мјузикле.